p {line-height: 19px;}
Živan Berisavljević, predsednik političkog veća IV Vojvođanske konvencije
„Vojvođanska tolerancija“ – istinska odbrana interesa Vojvodine
Deo intervjua objavljen u dnevnom listu „Danas“od 20 aprila 2016.
Razgovarala: Gordana Nonin
„Građani i birači Vojvodine moraju znati da je između političkih lidera Srpske napredne stranke i dva koaliciona partnera Demokratske stranke u dosadašnjoj vlasti, dakle lidera Saveza vojvođanskih Mađara i Lige socijaldemokrata Vovjodine, napravljen dil da se odmah posle izbora uspostavi vlast naprednjaka nad Vojvodinom uz puno učešće i podršku ova dva partnera. Kad je reč o ustavnom i stvarnom položajau Vojvodine, oba ta partnera imaju u svojim političkim platformam, kao puku izbornu retoriku i deo koji podrazumeva niz promena na nivou zakona u okviru sadašnjeg Ustava, a kod LSV-a stdljivo priželjkuju i samu promenu Ustava, ali – pošto naprednjaci do danas ničim i nikad nisu ni nagovestili da te delove njihove izborne retorike prihvataju – očito je da su te platforme puka opsena birča i da se podređuju interesima da te partije po svaku cenu i dalje budu pouzdani deo konačno uspostavljene vučićevske svevlasti nad Vojvodinom . Zbog toga mislim da je u ovom trenutku strateški, dugoročno važan interes Vojvodine da što manje glasova vojvođanskog biračkog tela ode Srpskoj naprednoj stranci i strankama koje su desnije od nje, ali i da ne podrže one koji će sa njima i u ime njih, vladati Pokrajinom. Treba dati šansu opciji, koju i lično javno podržavam , da bar progovori u vojvođanskom parlamentu, jer je to istinski govor i istinska odbrana interesa Vojvodine, a nije decenijsko prilagođavanje interesa Vojvodine interesima onih fiškalskih regionalnihstranaka koje po svaku cenu žele da ostanu na vlasti “- ističe za list Danas Živan Berisavljević koji podržava koaliciju „Vojvođanska tolerancija“ koja je, odlukom Ustavnog suda, ipak, od pre samo 48 sati, u trci za pokrajinske izbore.
„To što je koalicija „Vojvođanska tolerancija“ tek četiri dana pred izbornu ćutnju na najdiskretniji mogući način konačno uvrštena u listu partija koje idu na pokrajinske i lokalne izbore, direktni je rezultat političkihpritisaka i procedurlnih mahinacija, pre svega predstavnika Lige socijaldemokrata Vojvodine, koji su to činili sa ciljem da ukinu, ako ikako mogu, bilo koju drugu vojvođansku opciju, jer od kad su osnovani ne pristaju da Vojvodinu zastupa bilo ko drugi osim njih. Ako ne to, onda bar da toj opciji oduzmu što više dana za moguću kampanju. Nažalost, zahvaljujući oportunizmu drugih, ili aktivnoj podršci njihovih svemoćnih koliko i beskrupuloznih budućih koalicionih partnera, oni su u ovomdrugomdobrano uspeli“, prokomentarisao je Berisavljević prvobitno ne prihvatanje liste „Vojvođanske tolerancije“.
Zbirna lista za pokrajinske izbore 24. aprila obuhvata 15 stranaka i koalicija. U kojoj meri ta brojnost odslikava bogatstvo političkih opcija u Vojvodini?
ŽB – S obzirom na izborne zakone kakve imamo i s obzirom na izrazito centralistički i antireginalistički zakon o političkim partijama koji su trenutno važeći, ta brojnost je slika dopuštenih mogućnosti da vojvođanska politička i izborna scena izrazi svu složenost bića i Vojvodine i Srbije. Zbog tih drakonskih stega, između ostalog, IV vojvođanska konvencija i zahteva, pre svega, korenite ustavne promene, kao itemeljite demokratske reforme. Naravno, Ustav treba menjati u celini, a nakon toga, pre svih zakona, zakon o političkim strankama i zakon o izborima. Trenutni zakon o političkim strankama je izrazito antivojvođanski i antiregionalistički. Pošto sadrži klauzulu o određenom broju potpisa tako da isti broj potpisa treba strankama koje deluju u nekoj regiji, na primer Vojvodini, kao i onim strankama koje deluju na teritoriji cele Srbije. Biće Srbije je samo po sebi jedno složeno biće. Vi ne možete za stranke koje pretenduju da dejstvuju na celoj teritoriji Srbije propisati iste uslove kao i za stranke koje deluju u interesu jedne regije. Nažalost, ovaj zakon koji je sada na snazi je, uz kupljenu podršku nominalno vojvođanskih parlamentarnih stranaka, urnisao političku scenu u Vojvodini i onemogućio daleko veću, i biću Vojvodine primereniju šarolikost političke scene nego što je sada ima.
IV vojvođanska konvencija se zalaže sa federalizaciju Srbije, odnosno za ravnopravni položaj Vojvodine sa ostatkom Srbije. Posmatrano uoči predstojećih izbora, da li tu opciju smatrate realnom u bliskoj budućnosti?
ŽB – Ono što sam siguran, to je da je ona grupa politički mislećih građana Vojvodine – naime, i u samoj Konvenciji imate izuzetno veliki broj uglednih ljudi i to iz raznih oblasti društvene prakse i intelektualnog života Vojvodine – koja je iznedrila i aklamacijom usvojila platformu te konvencije, ponudila javnosti načela, pristupe i konceciju budućeg ustrojstva zemlje i ustavnog položaja Vojvodine u njoj, bez čijeg uvažavanja se ne može dugoročno Srbija kosolidovati kao političko evropsko društvo i država, niti na trajnim osnovama rešiti vojvođansko pitanje. Vojvođansko pitanje se još od „jogurt revolucije“ stalno gura pod tepih i to pod raznim izgovorima. Stalno se nalaze razlozi da se opravdava centralistički Ustav koji je još Slobodan Milošević smislio na Žabljaku a koji je u formi Ustava donešenog 2006. godine samo pogoršao položaj Vojvodine i ne samo nje već i svih lokalnih organa vlasti i svih mogućih regionalnih rešenja. Otuda, ukoliko bi se desio izuzetno veliki uspeh Vučića na ovim pokrajinskim izborima, taj uspeh bi značio potvrdu njegove politike zatiranja Vojvodine i to bi u velikoj meri umanjilo značaj istorijske činjenice da je Vojvodina na referendumu glasala protiv Ustava donešenog 2006. godine.
Platforma IV Vojvođanske konvencije je u suštini izborna platforma koalicije „Vojvođanska tolerancija“ koju čine Crnogorska i još neke partije manjina, a svesrdno je, i kadrovski, podržavaju Vojvođanski klub i niz nevladinih organizacij, kao i Vojvođanska partij , koje su sve potpisnice i članice Konvencije…
Da, stoga je to opcija koju sam i ja potpisao i lično javno podržam. Mislim, međutim, da treba dobro razumeti tu platformu. Nije njena politička suština ni u zalaganju za federalizaciju, niti u zalaganju za ustavno pravni obrazac „Vojvodina republika“, bez obzira što su to dva slogana koja izviru iz te platforme, nego je njena suština u pozivu na trajni istorijski dogovor istinskih evropskih demokratskih snaga u Srbiji sa istim takvim snagama izvorne, autentične Vojvodine o zajedničkoj državi Srbiji u kojoj će biti osigurana ravnopravnost svih onih entiteta koji tvore složenu državu Srbiju. To je u skladu i sa bazičnim evropskim načelom o konsolidovanju političkih društava i država koje treba da služe tim društvima. Važno je, dakle, da entitet Vojvodine, kao ustavno-pravni, istorijski, identitetski, regionalni, multikulturalni itd., bude ustavno tako ugrađen u celinu države da se uvek oseća da je ravnopravan u mogućnosti da utiče na funkcionisanje te države i da joj optimalno doprinosi. Da li će to biti Vojvodina republika, asimetrična federalizacija, ili neki drugi oblik decentralizacije je drugi red stvari. Znaju ljudi koji se bave teorijom politike da načelo regionalizacije ne može da postoji u jednoj državi bez nekog oblika federalizacije. A kada danas u Srbiji spomenete federalizaciju automatski ste optuženi za separatizam, secesionizam i ko zna šta sve ne, čak i za nacionalnu izdaju u retorici raznih Šešelja i šešeljoida tipa Vučića.
Da se ovde osvrnemo na period „razvoja“ Vojvodine od dolaska Vučića na vlast. Kako vi vidite, u tom smislu, Vojvodinu od 2012. do danas?
ŽB – Koliko god je nesporno da je Vučić napravio kopernikanski obrt time što je prihvatio politiku integracije Srbije u Evropu i prihvatio načela Briselskog sporazuma oko rešavanja kosovskog pitanja, što je nesumnjivo poboljšalo međunarodni položaj naše zemlje, nesporno je i da je on svoju radikalsku dušu i svoju kopču sa onom biračkom masom na čijim je krilima dolepršao na vlast i koju misli da produži na ovim izborima za još 4 godine, Vučić ostvaruje tako što sprovodi najrigidnije radikalske stavove kada je reč o ustrojstvu države. Podsetiću da je jedna od prvih akcija prvih dana nakon osvajanja vlasti bio jedan sramni miting ispred zgrade Izvršnog veća Vojvodine, da je samim činom dolaska na vlast počela borba za uspostavljanje vlasti naprednjaka nad Vojvodinom. Podsetiću da je predsednik države Tomislav Nikolić u Matici srpskoj, spominjući jednog pokrajinskog sekretara rekao da ćemo valjda još samo kratko vreme imati pokrajine. To sve govori da je nesporna orijentacija naprednjačke stranke da zatre politički subjektivitet Vojvodine.
Kada je reč o ovim republičkim izborima, svi znamo da su oni potpuno bili nepotrebni. Ali, oni su raspisani upravo da bi umanjili mogućnost izvornim vojvođanskim snagama da po meri svojih potreba izaberu sebi parlament, kao i zato da bi Vučićeva vlast nad celom zemljom bila produžena, da bi učvrstili njegov paradoksalni koncept: idem u Evropsku uniju kao demokratura a ne kao demokratska država. Kada kažem „demokratura“mislim na jednu vrstu višepartijskog jednoumlja oličenog u despotskoj poziciji jednoga čoveka, a potvrđenog izbornim procedurama i voljom biračkog tela.
Šta u toj situaciji može da uradi Demokratska stranka?
ŽB – Demokratska stranka, nažalost, za razliku od SVM-a i Lige socijaldemokrata Vojvodine, postala je mnogo više napadana kao vojvođanska stranka , proglašena mnogo više za vojvođansku nego što je politika Demokratske stranke istinski bila provojvođanska. Podsetiću da je jedan od glavnih vinovnika za ovakav Ustav kakav danas imamo bio upravo Boris Tadić koji je u to vreme predvodio Demokratsku stranku. Ne može se, međutim, poreći da je u odbrani principa da se na vlast dolazi izborima, praktično DS postala sada u mnogo većoj meri branilac prava Vojvodine na svoju autonomiju, koja, ma koliko da je fasadna, ipak jeste nekakvaautonomija. Otud je čitava ova haranga na Pajtića i druge nosioce vlasti u Vojvodini tako violentna sve vreme.
Ideje koje Vi zastupate se mogu ostvariti revolucijom na ulici, ili u parlamentu. Da li će te ideje imati ko da zastupa u novom sazivu Skupštine Vojvodine, ili Skupštine Srbije?
ŽB – Revolucije se uvek dešavaju u onim zemljama koje ne nalaze načina da demokratskim putem razreše svoja najkrupnija politička pitanja. Ne zagovaram taj put, jer on gotovo uvek podrazumeva žrtve, ali upozoravam kao čovek s ozbiljnim političkim iskustvom da u meri u kojoj bude jačao proces demokrature umesto suštinskih demokratskih reformi, a pre svega promene Ustava koji je generator svih naših kriza, u toj meri će se pitanje početi razrešavati vanparlamentarnim putem sa osloncem na gnev najvećeg dela naroda pretvorenog u masovno obespravljeni prekarijat, dakle, u proleterijat bez ikakvih prava, izložen do te mere eksploataciji da već ozbiljni analitičari u vašem listu Danas, teško nalaze distinkciju između robovskog položaja sveta rada i jednog dostojanstvenog položaja rada.
Revolucija se ne događa kada to hoće čak i oni koji je zagovaraju, nego kada to politički i istorijski trenutak nametne. Mi smo zemlja koja je krenula parlamentarnim putem i zato su i neophodne istinske evropske demokratske, ali bez oklevanja, reforme, jer istorijski već neoprostivo kasnimo za Evropom. Dakle, reforme kako bi se sva pitanja rešavala demokratskim dogovorima u okviru parlamenta. Ali, to isključuje praksu u kojoj vi ne smete ni da pomenete da postoji problem neravnopravnog ustavnog položaja Vojvodine i vojvođansko pitanje. A direktne posledice decenijskog ignorisanja toga pitanja su itekako vidljive: Vojvodina koja je skoro ceo prošli vek bila po razvijenosti ili ispred ili odmah iza Slovenije, sada njoj nije ni blizu po bruto nacionalnom dohotku. U Sloveniji je sada 26.000 dolara po glavi stanovnika, u Hrvatskoj je 18.000 dolara, a Vojvodina je ispod proseka Republike Srbije i nije dostigla ni izbliza ni onaj dohodak ,koji je imala do1988. po glavi stanovnika. Zaprepašćujem se što da se se toliki silni svet, analitičari i svi drugi, oglušuju o tako drastične podatke.
Prema tome, mislim da je ovo ustavno stanje neodrživo i da je jedno od najkrupnijih demokratskih pitanja koje zahteva dobro promišljene , ali što skorijekorenite reforme i radikalne promene Ustava, upravo vojvođansko pitanje. U meri u kojoj postojeće društveno stanje bude neodrživo u toj meri će se ubrzati proces razrešavanja svih ključnih pitanja u njemu. Najbolje parlamentarnim putem. Jer, revolucije, i onda kad su neizbežne, uvek su brutalne, kao uostalom i nacoinalne kontrarevolucije, čemu na ovim prostorima još od miloševićevskih vremna nemoćno svedočimo.
ANTRFILE
Okrivljavanje demokrata – nekorektnost prema istini
Berisavljević: „Velika je obmana, i to birači u Vojvodini takođe treba da znaju, to da je u poslednje četiri godine Demokratska stranka „upropastila“ Vojvodinu. Te optužbe izriču podjednako i naprednjaci, a u novije vreme i njihovi potencijalni koalicioni partneri. Svi znamo da je upravo naprednjačka vlada od prvog dana svoje vlasti blokirala i isključila svaku saradnju sa pokrajinskom vladom, a niz bitnih odluka, zna se, morale su se donositi upravo na republičkom nivou , a ne pokrajinskom. Okrivljavati Demokratsku stranku da je odgovorna za ovakav razvoj situacije u Vojvodini, u najmanju ruku znači biti beskrajno nekorektan prema istini. Obe regionalne partije,koje uveliko govore ili nagoveštavaju da posle izbora „u interesu Vojvodine“ ulaze u dil sa SNS-om , jer će time biti u mogućnosti da izdejstvuju, kako Pastor govori, ustavni zakon kojim će se –u skladu sa sadašnjim ustavom –konačno regulisati i položaj manjina i položaj Autonomne pokrajine Vojvodine, kao zmija noge kriju da pri tome ne postoji ni slovo, ne postoji ni najstidljivija izjava, bar jedna, od strane naprednjaka da oni prihvataju to što Pastor i Čanak govore. Bojim se da će ti lideri biti puki gaulajteri( i žao mi je što to kažem, jer neke od njih cenim), Vučićeve političke volje i unajmljeni sprovodnici toliko žuđene naprednjačke svevlasti nad Vojvodinom. Isto onako kako su prihvatili da po diktatu naprednjačke koalicije, zaodenute u volju tzv. „Ustavnog suda“ menjaju Statut Vojvodine pre dve godine. Vojvodina je tada postala jedina pokrajina na svetu koja je sama sebi ograničila svoja prava“, naglašava Berisavljević.