- Srbija odavno nema autonomnu unutrašnju i spoljnu politiku. Njena je pozicija snishodljivo submisivna u odnosu na EU, a koketno submisivna u odnosu na Rusiju. Niti jedan untardržavni, ili spoljnopolitički potez ne donosi se bez saglasnosti sa Briselskom administracijom. Što smo, naravno, zaslužili. Pravo na suverenu politiku Srbija je izgubila 1999. NATO intervencijom i vojničkim porazom (Kumanovski sporazum).
- Pokazalo se da Briselu uopšte nije važno ko personalno, ideološki ili partijski dolazi na vlast. Niti su bitni “programi”. Još manje njihovo “ostvarivanje”. Brisel, naravno ne učestvuje na izborima u Srbiji, kao što ni ne živi u Srbiji. Međutim, dokle god izabrana vlast u Srbiji (na više ili manje regularnim izborima, uz džakove glasova koji se pronalaze u kontejnerima) ostvaruje dogovorenu evropsku politiku – ta vlast ima EU podršku. Makar bila i radikalsko-naprednjačka i SPS-ovska. Podrška EU je data onim istim ljudima koji su nas doveli do rata sa NATO, onim istim ljudima koji su se valjali po parlamentima i dobijali infuzije Kosova u venski sistem. A sada Kopernikanski obrt: Srbija ne sme da zavisi od Kosova? Nije moguće. S tim u vezi, politička apatija građana i nepoverenje u reprezentativnu demokratiju u Srbiji je danas na najvišem nivou. Svi su shvatili: partije su biroi za zapošljavanje i brz uspeh u životu, a politika se vodi na nekom drugom mestu. Zato se prodaju glasovi za 2000. dinara. Bolje vrabac u ruci nego golub na grani. Ideja Vojvodine kao politička tema izbora jeste apstraktna, nelukrativna, pa samim “teško razumljiva”, pogotovo kada se daje u razblaženom obliku.
- Evropska politika (u ovom trenutku) svodi se prema Srbiji na nekoliko ključnih zahteva: održavanje mira u zemlji i na granicama Srbije (posebno sa Kosovom), obezbeđivanje i zaštita osnovnih ljudskih i kolektivnih prava svim građanima bez obzira na etničku pripadnost (do juče naroda “neprijateljskih” susednih država), a sve to kroz institucije – pravne države. Svako zaostajanje u ispunjavanju ovih zahteva EU vodiće Srbiju u gubitak vremena. EU ima vremena, a kako izgleda ima ga i Srbija. Jedino ljudsko vreme (naše) protiče brže od politički željenog. EU je za sada, do pregovora – rekla: borba protiv korupcije, kažnjavanje pljačke javnog novca (i novca EU dobijenog na različite načine u proteklih 12 godina), održavanje javnog reda i mira, ostvarivanje privida medijskih sloboda. Srbija to mora da reši. Dok ne reši. U ovom ili onom sastavu republičke vlasti.
- Pitanje unutrašnje organizacije države Srbije na putu ka EU – nije na dnevnom redu i to će biti tako dokle god se ne uspostavi pravna država, sa rešenim sudstvom, tužilaštvom, evropskim zakonima, da bi se tek onda u takvoj (uobličenoj do granica izdržljivosti srpskog društva) mogao otvoriti dijalog o ustavnom pitanju.
- Vojvodina je unutrašnje pitanje Srbije, da ponovim, koje nije na dnevnom redu, osim ako aktuelna problematika u njoj ne uđe u okvire gore navedenih zahteva: mir, granice, ljudska prava, pravna država. Zato je EU prihvatila važeći Ustav (jer nije došlo do, recimo, oružane pobune), kao što je i prihvatila Statut AP Vojvodine (i odluku Ustavnog suda o njemu) jer niko nije protestno izašao iz vojvođanskog skupštinskog saziva npr. Tako će se EU ponašati prema Vojvodini, biti dokle god u njoj ima politikanata koje će pristati da primaju platu u baš ovakvoj Skupštini i ovakvoj “Vladi” Vojvodine. U tom smislu, mi danas nemamo nikakvih mogućnosti za realno političko delovanje. Da budem precizan: mi se ovde bavimo poslom koji se opisuje u političkim rečnicima kao “political advocacy” (političko zagovaranje) ili preciznije kao “legislative advocacy” (proces zagovaranja zakonskih rešenja na nivou države ili federacije koje vode promenama političkog sistema). Još uvek smo jako daleko od “lobby group” (grupe za lobiranje) jer to podrazumeva direktan kontakt “grupe” i njenih članova sa onima koji donose odluke o zakonima. Razmislite, sa kojim se direktnim akterom u javnom i političkom životu danas (ili sutra) može stupiti u razgovor o “Vojvodini republici”?
- Srbija možda može biti tajkunska (Đilas, Šaper, Karić, Mišković, Beko, Kostić), ali Vojvodina ne može. To je kroz istoriju nekoliko puta dokazano. Uvek kada se neko jako obogati od vojvođanske zemlje, a na račun onih koji je rade, uvek se to završi ustancima i krvlju a onda – tzv. “agrarnom reformom”. Preraspodelom i ispravljanjem nepravde: nije zemlja onoga koji je gazda, nego je zemlja onoga koji je radi. Zato je Vojvodina uvek na levoj strani, zemlja koja mora da se radi i uradi. Otuda sela i gradovi u njoj. Suviše ih još (i nas) ima da bi se mogli tako lako zatrti i preorati (što je krupni kapital u SAD već radio).
- Vojvodina uvek mora da govori kroz radnike i seljake, a njena inteligencija da brani generacije koje će nas naslediti. Vojvodina mora postati zemlja znanja i društvo znanja, a ne kolonija i pustoš. Zato su interesi onih koji Vojvodinom vladaju, prodajući je (prestoni Beograd i njegova elita, vlasnici Fidelinke recimo), dakle ti interesi su suprotni od interesa nas koji smo ovde u kolonijalnom ropstvu. Dokle god to traje, mi ne smemo niti u jednom slučaju da razgovaramo i tražimo prijatelje u Beogradu, jer čak i kada bismo ih imali, čak i kada bi oni hteli i mogli da nam pomognu (kao što smo mi njima jednom davno) taj obračun i antikolonijalni rat za oslobođenje Vojvodina mora voditi i isterati sama, naravno i pobediti, ili je neće biti. Ne trebaju nama u Vojvodini ni njihove puške, ni MIG-ovi, ni političari, ni pamet. Da nastavim: ni njihovi mediji, ni porezi ni putevi, jer to moramo sami.
- Zato mi danas imamo samo dve adrese kojima se obraćamo: građanima Vojvodine i građanima EU. Da obrazložimo naša zahtevanja, da ukažemo na kršenje osnovnih ljudskih prava, na kršenje prava lokalnih samouprava, rudne rente, otpuštenih radnika iz NIS-a, na krađu novca od putarina, na otimanje ekoloških bisera, na zagađivanje zemlje, vazduha, voda, na kradju para za navodnjavanje i odbrane od poplava. Naročito moramo da demaskiramo i javno žigošemo one tzv. “naše”, koji su nas obrukali i opljačkali: gramzive i osione lopove u Vojvodini, a tu pre svega mislim na političke “kriminalce” (Razvojna banka Vojvodine, Fond za razvoj Vojvodine, Tesla banka u Zagrebu, krađe u izvođenju puteva u pokrajini i gradu Novom Sadu, krađe u javnim i komunalnim preduzećima, NS Toplana, Parking servis, ZIG, Urbis, Informatika itd.,) pa potom da se obračunamo sa vojvođanskim srpskim i drugim fašistima i nacional-fašistima, na one koji udaraju po slabijima, da bojkotujemo one koji se nemoralno ponašaju prljajući svetlu političku tradiciju Vojvodine, da se odreknemo nagodbenjaštva. Samo tako ćemo početi da zadobijamo poverenje i naših građana i građana EU. Samo tako će Beograd ustuknuti. Nikako drugačije. Sve dok jednog dana ne stigne inicijativa od strane EU: Vojvodinu dati građanima Vojvodine.
- Zato danas odbijam svako “zaključivanje” koje hoće da stavi mene (nas), LDP i SVM pod najmanji zajednički imenitelj. Jer njega nema. Odbijam da učestvujem u bacanju prašine u oči “svevojvođanskim” “razgovorima” LDP-a o “preokretnoj autonomiji Vojvodine”, jer se ta stranka mnogo “preokretala”, a “autonomija” je dvadesetovekovna ideja koja je istrošena. Odbijam da dam podršku iznuđenim srpskim parlamentarnim “deklaracijama” u kojima SVM kalkuliše između Viktora Orbana i Tomislava Nikolića, jer kao “mora” u cilju svoje “manjinske” politike. Pa se “izmirenje” u Čurugu odvija bez predstavnika Vojvodine. Ta politika će dugoročno odvesti sve mlade Mađare van Vojvodine, pa čak i Mađarske, a nas koji ne pristajemo da ostanemo samo etničko svojstvo, koje smo rodjenjem dobili u Vojvodini, nego želimo da svojim razumskim opredeljenjem budemo građani te Vojvodine, dakle, takva politika SVM-a i SNS-a nas ponižava.
- Ono što vidim kao rešenje jeste razlomačka crta između “muljanja” i neprincipijelne politike i neprincipijelnog političkog ponašanja, nasuprot istinskog zalaganja za Vojvodinu kao federalnu jedinicu (Republiku) bez kalkulisanja, uz prikupljanje potpisa, izlaska na trgove, javne tribine, saopštenja u medijima, onako kako u svoj svojoj skromnosti radi Vojvođanska partija. Zato joj pomažem. Od danas učestvujem samo u operativim sastancima koji će rezultovati konkretnim akcijama izvedenim da se pojača građanski pritisak na kriminal u Vojvodini i na obaranje unutrašnje kolonijalne politike Beograda prema Vojvodini, kao i akcijama obaveštavanja institucija EU o stanju u Vojvodini. Svakom ko sa institucionalnog nivoa Vojvodine bude govorio da je u Vojvodini sve dobro (ili bolje nego u drugim krajevima Srbije) reći ću da laže i da radi protiv Vojvodine. Ili protiv mene i moje dece.
27. 06. 2013.
Prva sednica Političkog saveta IV Vojvođanske konvencije