p {line-height: 19px; padding: 6px 0 6px 0;}
Povodom prerane smrti prof.dr.Radivoja Stepanova, učesnika više Vojvođanskih konvencija i javno veoma angažovanog i uticajnog člana Političkog veća Četvrte vojvođanske konvencije, objavljujemo javno pismo predsednice Vojvođanskog kluba Dr Branisalave Kostić članovima Kluba i nekrolog prof. dr Mirosalava Ilića,člana PV IV VK i predsednoka Političkog saveta Vojvođanske partije.
Bio je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Po obrazovanju pravnik, po vokaciji sociolog politike. Napisao je dvadesetak udžbenika iz oblasti prava, sociologije i politike, objavio preko stotinu teorijskih radova u različitim stručnim časopisima. Univerzitetska karijera bila je njegova strast, kao i sam novosadski Univerzitet.
Njegovo javno delovanje, građansko i slobodoumno istupanje u mnogobrojnim papirnatim i elektronskim medijima, načinili su od njega javnu ličnost "par exelance", koja neće moći biti zaobiđena u bilo kojoj stručnoj analizi javnog diskursa Vojvodine i Srbije na početku ovog veka. Njegovo suštinsko zalaganje za Vojvodinu, koju je video kao "malu državu", doneo mu je mnogo prijatelja, a još više neprijatelja. Zbog toga je njegovo ime, zajedno sa još nekima od nas, provlačeno kroz blato nacionalističkih kaljuga. Medjutim, nisu ga mogli uprljati, jer je Radivoj Stepanov bio čovek koji nije bio sitni fiškal, niti advokat koji je živeo od "slučaja" Vojvodine. Naprotiv, bio je odlučan, nepotkupljiv i teoretski pripremljen da obrazloži svoju ideju federalne Vojvodine u jednoj budućoj demokratskoj Srbiji, beskompromisno napadajući sve one koji su pokazivali "razum" i "kohabitaciju". Savetovao je sve one i bio sa svima nama koji su se okupljali oko Vojvođanskog kluba, ali i svih vojvođanskih partija. Ne retko, poštujući dobre stare turinske navike "da sad neće ni kako hoće", vodio je stvarne i nestvarne, potrebne i nepotrebne bitke, a sve da bi bio spremniji i čvršći zbog jedne velike, ključne svoje bitke: bitke sa životom hendikepirane osobe, koja je na svojoj koži osetila bezobzirnost devedesetih godina prošlog veka i sve režime koji su se slamali pred našim očima.
Bio je osoba sa posebnim potrebama. Kao dete razboleo se od tuberkuloze kostiju. To je ostavilo traga na njegovim nogama, na njegovoj karlici. Koristio je štake celi svoj život. Izdizao se na rukama, dosežući svojim umom komplikovane istine o pravu, društvu i politici. Pobedio je kancer debelog creva, borio se sa šećernom bolešću. Sanjao o Evropskoj uniji, uredjenim društvima, efikasnim državnim organima i telima, vodio studente po parlamentima, osnivao nove smerove na fakultetu, brinuo o svom sinu Strahinji. I svima nama.
Godine propasti i erozije vrednosti koje je poštovao, ostavile su traga na njegovom usmenom diskursu. Često je znao da provocira, čekajući reakciju, čekajući sukob na otvorenoj sceni. Jer, takav, kakav je bio, čovek koga se moralo primetiti kada negde ulazi, znao je da je celi njegov život jedna velika pozorišna predstava, koja će morati da odvede nas, posmatrače, nas poluobrazovanu publiku u katarzu, koju je bio spreman da ponudi. Zato je njegovo postojanje u svima nama koji smo ga poznavali, bio i ostao – jedan veliki spektakl.
A to traje zauvek u srcima. Jednostavno, nije otišao, jer je tu, u našem sećanju, u vizijima i tekstovima, kojima ćemo se vraćati, kao inspiracija, kao esencija jedne velike dostojanstvene ideje.
Slava Profesoru Radivoju Stepanovu!
24. septembar 2015.
Prof. dr Miroslav Ilić